Dok­tor Mi­lin­ko Ra­do­je­vić, pri­ma­ri­jus, obi­lje­žio je še­stu de­ce­ni­ju ak­tiv­ne lje­kar­ske prak­se. Iako na pra­gu de­se­te de­ce­ni­je, dr Ra­do­je­vić i da­lje ne od­stu­pa od ple­me­ni­te mi­si­je bri­ge o pa­ci­jen­ti­ma ko­joj je po­sve­tio ži­vot. Tre­nut­no je di­rek­tor pri­vat­ne ul­tra­zvuč­ne i gi­ne­ko­lo­ške or­di­na­ci­je „Esku­lap”, a svi pa­ci­jen­ti do­ži­vlja­va­ju ga kao „si­je­dog go­spo­di­na bla­ge ri­je­či”, ko­ji, bez ob­zi­ra na svo­je go­di­ne, sa pod­jed­na­kom pa­žnjom pri­ma sve one ko­ji mu do­la­ze u po­tra­zi za po­mo­ći i dan da­nas.
Dr Ra­do­je­vić do­šao je u Bar 1992. go­di­ne iz Sko­plja, gdje je bio voj­ni lje­kar, sa či­nom pu­kov­ni­ka, a za­tim je ra­dio šest go­di­na u bar­skoj bol­ni­ci, a on­da pre­šao u pri­vat­nu prak­su i otvo­rio „Esku­lap”. Ka­že da još uvi­jek ra­di po ma­lo, da se pre­gle­di kod nje­ga za­ka­zu­ju, kao i da ima svo­je re­dov­ne pa­ci­jen­te ko­ji do­la­ze na kon­tro­le, „što ga još odr­ža­va”, kao i iz­van­red­no oso­blje sa ko­jim sa­ra­đu­je.
– Moj pri­stup je da sva­kom pa­ci­jen­tu po­sve­tim mak­si­mal­nu pa­žnju i vri­je­me ko­li­ko je to god mo­gu­će, bez ob­zi­ra ka­kva je si­tu­a­ci­ja – ka­že Ra­do­je­vić, ina­če ro­đen u To­ma­še­vu kod Bi­je­log Po­lja 1929. go­di­ne.
Na­kon ma­tu­re se opre­di­je­lio za me­di­ci­nu, jer mu je, ka­ko ka­že „ne­ka­ko le­ža­lo da bu­de lje­kar”, pa je kao voj­ni sti­pen­di­sta di­plo­mi­rao 1956. go­di­ne na Me­di­cin­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Na­kon to­ga je ra­dio ši­rom biv­še SFRJ, naj­vi­še u Be­o­gra­du, ali i u Ma­ke­do­ni­ji, gdje je u slu­žbi pro­veo pu­nih 30 go­di­na, zbog če­ga su ga i zva­li „Ma­ke­do­nac” ka­da je do­šao u Bar. Pre­ko 40 go­di­na je spe­ci­ja­li­sta ra­di­o­lo­gi­je, a ta spe­ci­ja­li­za­ci­ja mu je „bi­la pri­klad­na jer je vi­zu­e­lac”, pa je pre­ko ul­tra­zvuk apa­ra­ta i do­šao u pr­vi kon­takt sa gra­dom u ko­jem ži­vi već če­tvrt vi­je­ka.
– Mi ra­di­o­lo­zi smo iz Sko­plja, dok sam bio u Ma­ke­do­ni­ji, do­la­zi­li na is­po­moć u bar­sku bol­ni­cu, jer oni ni­su ta­da ima­li ra­di­o­lo­ga, i re­dov­no smo se mi­je­nja­li, ta­ko da sam znao Bar od ra­ni­je. Kad sam ko­nač­no pre­la­zio u Bar di­rek­tor bol­ni­ce bio je dr Lju­bo Živ­ko­vić, i re­kli su mu da ne mo­že da za­po­sli stran­ca ko­ji ni­je dr­ža­vlja­nin Cr­ne Go­re, na što je on od­go­vo­rio da se ja vra­ćam ku­ći – pri­ča dr Ra­do­je­vić.
Kao ak­ti­van član Udru­že­nja ra­di­o­lo­ga Ju­go­sla­vi­je na­stu­pao je na kon­gre­si­ma i sim­po­zi­ju­mi­ma ši­rom Evro­pe, po­ma­gao lju­di­ma i van or­di­na­ci­je. „No­va Ma­ke­do­ni­ja” pi­sa­la je o nje­mu i ka­ko je na uli­ci vra­tio iz mr­tvih dje­ča­ka ko­ji se sti­ca­jem okol­no­sti gu­šio, a dr Ra­do­je­vić pri­sko­čio i po­moć i re­a­ni­ma­ci­jom mu spa­sio ži­vot...
Ka­da bi se vra­tio u vri­je­me ma­tu­re, ka­že, opet bi se opre­di­je­lio za isti po­ziv, jer je po­ma­ga­nje lju­di­ma, spa­sa­va­nje ljud­skih ži­vo­ta, bor­ba za nji­ho­vo zdra­vlje, nje­go­va ide­ja vo­di­lja kroz ci­je­li nje­gov ži­vot.
– Svim mla­dim lju­di­ma ko­ji raz­mi­šlja­ju da li da se opre­di­je­le za me­di­ci­nu, po­ru­čio bih da tre­ba da ra­ču­na­ju na to da to­kom ci­je­log ži­vo­ta mo­ra­ju da uče – za­vr­ša­va pri­ču dr Ra­do­je­vić.
D.S